Voj­ska je osta­la vjer­na kra­lju i otadž­bi­ni u naj­te­žim tre­nu­ci­ma kad se na­pu­šta­la do­mo­vi­na, osta­vlja­la po­ro­di­ca i rod­na gru­da. Za­ko­pa­li su te­šku ar­ti­lje­ri­ju, po­ni­je­li gru­men srp­ske ze­mlje u nje­dri­ma i kre­nu­li pre­ko al­ban­skih i cr­no­gor­skih pla­ni­na u ne­po­zna­to. Iako je pred nji­ma bio mu­ko­tr­pan put, voj­ni­ci i stu­de­nič­ki mo­na­si po­ni­je­li su i mo­šti kra­lja Ste­fa­na Pr­vo­vjen­ča­nog.
U Pri­zre­nu se u no­vem­bru 1915. go­di­ne oku­pi­la sko­ro ci­je­la Sr­bi­ja. Tu je vla­da, Vr­hov­na ko­man­da, tu su re­gent i sta­ri kralj Pe­tar, srp­ski in­te­lek­tu­al­ci. Austro­u­ga­ri su već ušli u Pri­šti­nu, Bu­ga­ri su za­u­ze­li Li­pljan. Pro­cje­nji­va­lo se da će ne­pri­ja­telj­skim sna­ga­ma bi­ti po­treb­no de­set sa­ti mar­ša da uđu u Pri­zren. Tre­ba­lo je do­ni­je­ti od­lu­ku gdje ići da­lje. Pr­vo­bit­no je bio plan da se iz Pri­zre­na kre­ne ka De­bru i Stru­gi i da se po­tom pre­ko Ohrid­skog je­ze­ra stig­ne do So­lu­na. Bu­gar­ska voj­ska po­kva­ri­la je srp­ske pla­no­ve. Za­u­ze­li su Ohrid i Stru­gu, put ka ju­gu bio je pre­sje­čen.
Za­pi­si iz tog vre­me­na go­vo­re da su se svi ko­ji su se ta­da na­šli u Pri­zre­nu osje­ća­li kao u mi­šo­lov­ci. Zbu­nje­ni, ha­o­tič­ni, bez ja­sne vi­zi­je ku­da kre­nu­ti i gdje na­ći iz­laz. Ka De­bru se vi­še ni­je mo­glo, bi­lo je pi­ta­nje da li ići u Peć ili kre­nu­ti ka Lju­mi i al­ban­skim pla­ni­na­ma.
Vla­da je još u Ra­škoj do­ni­je­la od­lu­ku da ne­ma pre­da­je i da ni­ka­kav se­pa­rat­ni mir sa ne­pri­ja­te­ljem ne do­la­zi u ob­zir. Pro­cje­nji­va­lo se da će Kra­lje­vi­na Sr­bi­ja svoj ine­te­res i rat­ni cilj ostva­ri­ti je­di­no ako osta­ne uz sa­ve­zni­ke. Iz­vje­šta­ji sa te­re­na go­vo­ri­li su da je srp­ska voj­ska u ta­ko lo­šem sta­nju da ne mo­že da uđe u bi­lo ka­kvu bit­ku sa ne­pe­ri­ja­te­ljem. Bi­lo je ja­sno da do srp­ske kon­tra­o­fan­zi­ve ne­će do­ći. Sa­ve­zni­ci ni­su uspje­li da se pro­bi­ju sa ju­ga Ma­ke­do­ni­je. Je­di­ni iz­laz bi­lo je po­vla­če­nje i na­pu­šta­nje ze­mlje.
Vr­hov­na ko­man­da do­ni­je­la je od­lu­ku. Srp­ska voj­ska se u Pri­zre­nu di­je­li. Je­dan dio kre­nuo je ka Đa­ko­vi­ci i pri­dru­žio se broj­ni­jim tru­pa­ma ko­je su iz Ko­sov­ske Mi­tro­vi­ce kre­nu­le ka Pe­ći. Dru­gi kre­ću ka Ljum Ku­li i pre­ko pla­nin­skih vr­ho­va i se­la Pu­ke idu u Ska­dar. Tru­pe ko­je su već na pu­tu ka De­bru i Stru­gi pro­mi­je­ni­će svoj pra­vac po­vla­če­nja, od­lu­če­no je ta­da. Umje­sto ka Bi­to­lju i So­lu­nu, iz Stru­ge će se po­no­vo vra­ti­ti u Al­ba­ni­ju i iz El­ba­sa­na kre­nu­ti da­lje ka Ti­ra­ni i Dra­ču.
Pri­zren je, dan pri­je ne­go što će ući ne­pri­ja­telj, na­pu­stio i sta­ri kralj Pe­tar. Kralj je oti­šao iz ze­mlje, ali dr­žav­na zna­me­nja ni­su smje­la da na­pu­ste kra­lje­vi­nu. Le­gen­da ka­že da su kru­na i dru­ge re­li­kvi­je osta­le u Pri­zre­nu. Bi­le su sa­kri­va­ne u zgra­di Pri­zren­ske bo­go­slo­vi­je i tu su do­če­ka­le po­bje­do­no­sni kraj ra­ta i po­vra­tak kra­lja.
Sa srp­skim iz­bje­gli­ca­ma iz Pri­zre­na ka Pe­ći, kre­nu­le su i mno­go­broj­ne stra­ne di­plo­ma­te, pred­stav­ni­ci voj­nih i me­di­cin­skih mi­si­ja. Mno­gi od njih sje­ća­ju se no­ći pro­ve­de­ne u ma­na­sti­ru Vi­so­ki De­ča­ni. Ju­tar­nju li­tur­gi­ju u jed­nom od naj­ljep­ših ko­sov­sko-me­to­hij­skih ma­na­sti­ra, do­ži­vje­li su kao tre­nu­tak mi­ra i spo­ko­ja u op­štem ha­o­su i pa­ni­ci ko­ji su tih da­na vla­da­li.
Na če­lu ko­lo­ne ko­ja je ula­zi­la u Peć bio je ći­vot srp­skog kra­lja Ste­fa­na Pr­vo­vjen­ča­nog ko­ji su no­si­li stu­de­nič­ki mo­na­si. Po­smrt­ni osta­ci Ste­fa­na Pr­vo­vjen­ča­nog su ne­ko­li­ko da­na bi­li u Peć­koj pa­tri­jar­ši­ji, smje­šte­ni po­red mo­šti­ju srp­skih par­tri­ja­ra­ha. Po­tom su srp­ski voj­ni­ci za­jed­no sa stu­de­nič­kim mo­na­si­ma po­ni­je­li srp­skog kra­lja u po­vla­če­nje pre­ko Ru­gov­ske kli­su­re.
Rat­ni ha­os ko­ji je po­čeo u Pri­zre­nu, u Pe­ći je do­ži­vio vr­hu­nac. Tu se, ka­žu, vi­dje­la sva tra­gič­nost si­tu­a­ci­je u ko­joj se srp­ska dr­ža­va na­šla. Spa­lji­va­na je do­ku­men­ta­ci­ja, ko­mo­re, za­ko­pa­va­ni su to­po­vi. Kroz vi­so­ku i te­ško pro­hod­nu kli­su­ru re­ke Bi­stri­ce mo­gla je da kre­ne sa­mo brd­ska ar­ti­lje­ri­ja.
Za­pi­si go­vo­re da su se srp­ski voj­ni­ci i ofi­ci­ri sa tu­gom i su­za­ma u oči­ma ra­sta­ja­li od oruž­ja sa ko­jim su to­kom bal­kan­skih ra­to­va ta­ko slav­no vo­je­va­li. Na­red­ba je gla­si­la da se za­ko­pa­ju to­po­vi, da se po­ne­su za­tva­ra­či i ni­šan­ske spra­ve i da se mje­sto gdje je oruž­je za­ko­pa­no ne­ka­ko za­bi­lje­ži i za­pam­ti. U za­pi­si­ma sto­ji i da su voj­ni­ci u svo­ja nje­dra sta­vlja­li gru­men srp­ske ze­mlje pri­je ne­go što su na­pu­sti­li otadž­bi­nu.
Ne zna se ta­čan broj voj­ni­ka i ci­vi­la ko­ji su tih da­na na­pu­sti­li otadž­bi­nu, Kra­lje­vi­nu Sr­bi­ju. Po­sto­je po­da­ci ko­ji go­vo­re da se oko 350.000 do 400.000 lju­di u jed­nom tre­nut­ku na­šlo u ši­rem pod­ruč­ju Ko­so­va. Ve­li­ki broj voj­ni­ka je de­zer­ti­rao, mno­ge iz­bje­gli­ce su se vra­ti­le ku­ća­ma. Ipak, pret­po­sta­vlja se da je dvi­je tre­ći­ne voj­ni­ka osta­lo vjer­no kra­lju i otadž­bi­ni i da su na­sta­vi­li po­vla­če­nje kroz cr­no­gor­ske i al­ban­ske pla­ni­ne.
Voj­ni­ci, či­nov­ni­ci, po­sla­ni­ci, se­lja­ci, stra­ne di­plo­ma­te i me­di­cin­ski rad­ni­ci na­pu­šta­li su po­sled­njih da­na no­vem­bra 1915. go­di­ne Kra­lje­vi­nu Sr­bi­ju. Na put u ne­iz­vje­snost kre­nu­li su raz­li­či­tim prav­ci­ma.
Iz Pe­ći ka Cr­noj Go­ri i Al­ba­ni­ji kre­će naj­ve­ći dio voj­ske i iz­bje­gli­ca. Jed­ni su u An­dri­je­vi­cu do­šli pre­ko Ru­gov­ske kli­su­re. Dru­gi su do ovog cr­no­gor­skog gra­da do­šli pre­ko pla­ni­ne Žljeb i Be­ra­na. Tu­da se po­vla­či­la Pr­va, Dru­ga, Tre­ća ar­mi­ja i tru­pe Od­bra­ne Be­o­gra­da. Put do Ska­dra bio je du­ga­čak oko 300 ki­lo­me­ta­ra i voj­ni­ci­ma je u pro­sje­ku bi­lo po­treb­no 20 da­na da ga pre­đu.
Sta­ri kralj, re­gent, srp­ska vla­da i tru­pe No­vih obla­sti kre­nu­li su iz Pri­zre­na ka Al­ba­ni­ji. Oni su pre­ko Lju­me išli al­ban­skim pla­ni­na­ma ka pri­mor­ju, Ska­dru i Lje­šu. Ovo je bio naj­kra­ći put, dug 115 ki­lo­me­ta­ra. Re­gent ga je pre­šao za dva da­na, vla­di je bi­lo po­treb­no če­ti­ri, a Vr­hov­na ko­man­da ovaj put pre­šla je za 11 da­na. Voj­ni­ci su to­kom po­vla­če­nja no­si­li sta­rog i bo­le­snog voj­vo­du Ra­do­mi­ra Put­ni­ka, na­čel­ni­ka Ge­ne­ral­šta­ba srp­ske voj­ske.
Tre­ći put je bio put naj­ve­ćeg stra­da­nja. Nji­me su išli re­gru­ti, austro­u­gar­ski za­ro­blje­ni­ci i Ti­moč­ka voj­ska. Oni su iz Pri­zre­na kre­nu­li ka al­ban­skom gra­du Pi­ško­pe­ji, pa su po­tom iz Stru­ge zbog bu­gar­skog na­pre­do­va­nja oti­šli u El­ba­san, Ti­ra­nu, Drač i Ka­va­ju. Ove tru­pe su pr­ve do­šle u Al­ba­ni­ju. Oni su u Ti­ra­ni bi­li već po­čet­kom de­cem­bra. Za to vri­je­me voj­ni­ci Pr­ve, Dru­ge i Tre­će Ar­mi­je tek su pro­la­zi­li An­dri­je­vi­cu i Pod­go­ri­cu.
(RTS)


Pi­sa­njem do spa­sa

Al­ban­ska gol­go­ta je­dan je od do­ga­đa­ja srp­ske isto­ri­je ko­ji je mo­žda naj­vi­še opi­si­van. Mno­gi su ta­da pi­sa­li o ono­me što su pre­ži­vje­li. Do­ga­đa­ji su bi­lje­že­ni u dnev­ni­ci­ma, iz­vje­šta­ji­ma i knji­ga­ma ko­je su na­knad­no na­sta­ja­le. Pi­sa­li su svi, voj­ni­ci, iz­bje­gli­ce, stran­ci, ofi­ci­ri, ge­ne­ra­li... Stra­ho­tu i tra­ge­di­ju ko­ju su ta­da pre­ži­vlja­va­li osta­vi­le su to­li­ko du­bok trag, da su ima­li že­lju da to is­pri­ča­ju, da za­bi­lje­že ta stra­da­nja, da ih ne pre­pu­ste za­bo­ra­vu. A mno­gi su pi­sa­li ka­ko bi pre­ži­vje­li da­ne ha­o­sa, ka­ko bi u toj jed­noj stra­ni­ci tek­sta, na­po­kon, bar na tre­nu­tak pro­na­šli mir. Sva­ki za­pis iz tog vre­me­na ne­pro­cje­nji­vo je bla­go i te­sta­ment bu­du­ćim ge­ne­ra­ci­ja­ma, to je po­u­ka i pod­sje­ća­nje na to šta su na­ši pre­ci pre­ži­vje­li, ko­li­ko se žr­tvo­va­li i ka­ko su sil­no vje­ro­va­li u slo­bo­du svo­je ze­mlje.


Iz­vor

Tekst je dio do­ku­men­tar­nog fil­ma „Sr­bi na Kr­fu” ko­ji Ra­dio-te­le­vi­zi­ja Sr­bi­je re­a­li­zu­je u ko­pro­duk­ci­ji sa Mi­ni­star­stvom ra­da, za­po­šlja­va­nja i so­ci­jal­ne po­li­ti­ke Re­pu­bli­ke Sr­bi­je. Re­a­li­za­ci­ju fil­ma su po­mo­gli Mi­ni­star­stvo od­bra­ne RS i Am­ba­sa­da Ve­li­ke Bri­ta­ni­je u RS.
Struč­ni kon­sul­tant pro­jek­ta „Sr­bi na Kr­fu” je Mi­loš Ko­vić, do­cent Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du.